Prošle godine, najbolji drug me je pitao da li može da zaprosi svoju djevojku na mojoj svadbi.
Rekao sam ne jer je ipak to moj i suprugin dan. Prihvatio je to bez ikakvog pogovora.
Na svadbi, tokom prvog plesa, izašao je na podijum, kleknuo i pitao svoju djevojku da se uda za njega. Ona je odmah dotrčala, ljudi su tapšali, svi se raznježili, čestitaju im, a mi, za vrijeme našeg prvog plesa, ne u drugom već u stotom planu. On se pravio lud, ubrzo su otišli kući, do kraja svadbe svi su pričali samo o njima, a moja žena završila plačući.
Nikada se više nisam čuo s njim i pitam se otkud tolika zloba u njemu.
