Kad ti umre pas, boli kao da ti neko otkine komad srca – otišao je član tvoje porodice: Poslije 11 godina zajedništva – ZBOGOM

Kad ti umre pas, to je kao da ti neko otkine deo duše. Ta rupa zjapi prazni, i pokušavaš da je popuniš sećanjima i pomislima da si mu dao lep život i puno ljubavi, ali ne vredi. Praznina je tu, neopisivi žal, potreba da se sutra probudiš, a da u pregibu tvojih leži sklupčan, crni pas, zuri u tebe, bez glasa i strpljivo čeka svoju turu jutarnjeg maženja.

Piše: Stefana Pavlović, blic.rs

Mica je umrla u 14, možda 15. ili 16. godini. To niko ne zna tačno, jer niko ne zna koliko je zapravo imala godina kada je ušla u naš život, ali je sa nama bila punih 11. Umrla je kao što je i živela – nikog nije namučila, nikog nije opteretila, tiho, nenametljivo, bez napora… U isto ono doba godine, kada smo joj otvorili vrata našeg doma.

U decembru 2011. već smo imali jednog psa, ptičara Bobija. Stigao je tu u maju iste godine, samo dva dana nakon što nam je uginuo prvi ljubimac. Bio je uteha i radost, ali je podrazumevao i mnogo truda i rada, bio je veoma aktivan pas, zahtevan, sa mnogo snage i energije, tražio je pažnju u svakom trenutku, osim kada je spavao. I finansijski nam je bilo teško – mama je izdržavala nas, troje dece, od profesorske plate, brat i sestra su bili previše mali da bi se latili posla, a ja sam još uvek volontirala. Zato kada se Mica prvi put pojavila ispred naših vrata i prespavala na našem pragu, nije bilo govora da je uzmemo – jer još jedan pas, i to od 15-ak kilograma, nimalo mali… Bilo je prosto previše. Ali ona je, mirna, požrtvovana, elegantna, nekako uvek čista i sjajne dlake, dolazila iz dana u dan, i uporno spavala ispred naših vrata. Ništa je nije sprečilo, ni dreka komšija da se skloni, ni to što su je šutirali i terali štapovima, jednom čak i petarde bacali ispred nje. Nije bilo druge sem da je prisvojimo – prvo smo mislili privremeno, dok ne prođe zima ili joj ne nađemo neki dom… Ali, kako to najčešće biva, ostala je zauvek.

Foto:Privatna arhiva

Svaki pas, baš kao i čovek, ima svoj karakter. Mica nije bila posebno sladak pas, ni mio ili blentav, prosto nije ostavljala poseban utisak svojom spoljašnošću. Ali je sve to nadomestila predivnim karakterom, snažnim, nepokolebljivim, posvećenošću, čvrstim stavom i određenom elegancijom življenja. Imala sam mnogo pasa i poznajem puno ljudi sa psima i još nikada nisam upoznala psa koji toliko malo traži. Htela je samo svoj mir i da nam da ljubavi, koliko god je u njoj ima, a bilo ju je i previše.

Za 11 godina nikada nije bila bolesna. Nikad nije otišla kod veterinara. Nikada nije napravila nijedan problem, nikakvu štetu. Nikada se nije pobunila ili naljutila. Nikada ništa nije tražila. Bila je zadovolja čak i kada bismo je, u nedostatku vremena, prošetali samo pet ili 10 minuta na dan. Samo je postojala, bila odana i volela nas do poslednjeg atoma snage.

Više od svega volela je da spava na fotelji ili krevetu, a pod nije dolazio u obzir ni u kom slučaju. Poslednjih godina volela je da bude sama na krevetu, a ako bi neko došao na isti, elegantno bi potražila drugi za svoj gušt, ne iskazujući nezadovoljstvo. Bila je toliko mirna i dobra u šetnji na povocu, da bi čovek često zaboravio da je uopšte sa njim. Toliko dobra, da smo je, i to ne jednom, zaboravili ispred prodavnice – u panici bismo se vraćali po nju, a ona je i dalje strpljivo sedela i čekala, pogleda usmerenog u nas, bez ikakve osude.

Foto:Privatna arhiva

Ona je bila i pas pevač. Umeli smo da zavijamo, a ona bi potom ponavljala baš onakve zvuke kakve smo mi ispuštali, u istom ritmu i iste dužine. Vrlo je vešto koristila svoje šape i glavu kao alatke za podsticanje maženja. Nije prihvatala ne, bila je blaga, ali uporna i rešena da sprovede svoje naume. Glavom je pomerala naše šake sve dok ne bismo počeli da je mazimo. Ako bi se zaustavili, ponovo bi pogledom zahtevala maženje, a ako to ne urodi plodom – njuškom nas je gurkala sve dok ne bi isterala svoje.

Kad ti umre pas, pitaš se da li si mu dao dovoljno – ljubavi, pažnje, užitaka? Da li si možda mogao više? Pomalo te grize savest jer znaš da nikada nisi bio, niti ćeš ikada moći, dostojan takve ljubavi. Možeš li uopšte da istom merom uzvratiš toliku ljubav, poverenje, obožavanje, razumevanje? Uvek radost što te vidi, uvek potreba da te voli, uteši, umiri… Šta god da prolaziš i koliko god da je teško, znaš da te kod kuće čeka neko ko te obožava bez obzira na sve, da ti pruži radost, nadu i utehu.

Sve što znam o ljubavi, naučila sam od svojih pasa. Skoro svaki čovek ima u sebi puno ljubavi da je da. Ipak, teško je daje, koliko god da mu je neko blizak. Sa psom nema rezervi, nema straha, nema razočaranja, bojazni. Čovek psu daje ljubav znajući da nikada neće biti povređen. Pas čoveku daje ljubav jer mu nije važno da li će biti povređen, sve što želi jeste da voli.

Ljubav je trpeljiva, ona ne zahteva, ona razume, nikada ne osuđuje. Ljubav se daje svaki dan, ne čuva se za posebne prilike. Ljubav je brižna, uvek vidi dobro u tebi, ne zamera loše raspoloženje. Ljubav prašta, ljubav se uvek raduje kada te ugleda. Sve to naučiš kada imaš psa.

I zato da – kad ti umre pas, to je kao da ti neko otkine deo duše.